RSS Новости:

Организовање тематског научног богословског скупа, Манастир Тумане, 14. септембар 2019.
Изашла из штампе девета свеска часописа „Браничевски весник“ (2018)
Једанаесто епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2019.
Васкршња посланица Епископа браничевског, 2019
Епископ Игнатије за Радио „Светигора“: Верска настава у школама Србије (ретроспектива)
Предавање протођакона доц. др Златка Матића: „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“
Протођакон доц. др Златко Матић за Радио „Светигора“ о Сабраним делима о. Г. Флоровског
Конкурс за формирање листе вероучитеља за 2019/2020. г.
Промоција Сабраних дела о. Г. Флоровског у крипти храма Светог Саве на Врачару
Разговор са деканом ПБФ-а епископом браничевским г. Игнатијем о Богојављењу 2019.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

31.3.2019. | Издаваштво » Предавања

Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству

У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“.

Том приликом предавач је подвукао:

Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји.

Предавање, ЦО Велика Плана, 31. март 2019.

Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво.

Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста!

Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице.

Предавање, ЦО Велика Плана, 31. март 2019.

Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316).

Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања.

Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама.

Хвала.