RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

КУПИТЕ ONLINE
Искористите попуст!

16.12.2014. | Издаваштво » Наши епископи

Епископ Венијамин

Да нам буде милостив Господ

Уводна реч уредника (извод)

Епископ Венијамин — „Да нам буде милостив Господ“Трећи епископ обновљене епархије Браничевске, Венијамин (Таушановић), један је од архијереја СПЦ о коме се врло мало зна, чији су живот и дело понајмање проучавани, а који, са друге стране, заслужује посебну пажњу историчара Цркве и теолога. Столовао је на трону браничевских владика у изузетно турбулентном историјском периоду, од 1934. до 1952. године, тако да се многе прекретнице точка времена јасно огледају у његовом архипастирском раду, у његовом животу, али и у животу Браничевске епархије. На писање обимне и стручне студије позвани су, пре свега, експерти историје СПЦ, тако да је основни циљ ове уводне речи и самог издавања књиге само жеља да пробуде интересовање за овог значајног српског јерарха и да понуде адекватан архивски материјал будућим истраживачима. Ова монографија излази у години када Црква Браничева прославља двадесетогодишњицу архијерејске службе свога епископа Игнатија, што смо желели да искористимо као повод да се сетимо и претходника нашег владике, оних архипастира који су њему предали живу црквену заједницу Пожаревачко-браничевске дијецезе. Управо зато смо, без обзира што се једним делом тиче архивске грађе и историјске науке, ово штиво ипак сврстали у едицију Наши епископи, јер за православне хришћане њихови епископи не припадају далекој прошлости, нити историографији, него првенствено литургијском сабрању есхатолошког карактера, на коме их светотајински оприсутњујемо.

Епископ Венијамин (др Владимир Таушановић) рођен је 23. јануара 1884. у Пироту1. Отац му је био угледни трговац, председник пиротске општине и народни посланик у више мандата, радикал и учесник Тимочке буне, Војин Ћирковић, а мајка Анастасија (Наста) сестра познатог банкара, политичара и министра, Косте Таушановића. На Велику суботу 8. априла 1884, два и по месеца по рођењу, умире му мати, која је тада имала тек 24 године. Ујак Коста га је усинио, због чега Владимир преузима и носи само презиме Таушановић до краја живота. Крштење је обављено у Београду, а кумовао је лично Никола Пашић2.

Епископ Венијамин је био веома образован човек, полиглота и уметник обдарен савршеним слухом. Основну школу и шесторазредну гимназију завршио је у Београду, духовну семинарију у Кишињеву (1902–1907), православни богословски факултет у Атини, где је и докторирао 1912. године, на тему „Апостол Павле у Атини“. Замонашио га је 11. маја 1913. године архимандрит Рувим у манастиру Раковици, а привели су га епископ нишки Доситеј и јеромонах Николај (Велимировић).

Епископ нишки Доситеј га је рукоположио у чин ђакона 14. маја 1913. у београдској Саборној цркви, а митрополит Србије, Димитрије у чин презвитера у истој цркви 21. маја исте године. Из тог периода бележимо податак да је у цркви у Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. јануара 1916. године, о. Венијамин (Таушановић) постригао младог богослова Благоја Поповића, будућег светог аву Јустина, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим епископом далматинским Иринејем. Синђелством и протосинђелством одликовао га је епископ велешко-дебарски Варнава 1919, а архимандритском чином 15. децембра 1920. епископ рашко-призренски Михаило (Шиљак). До избора за епископа био је болничар у болницама Кола српских сестара у Београду и Љешу, суплент богословије у Београду (од 15.12.1913), гимназије у Ђевђелији (од 15.3.1914), српске гимназије на Крфу и Велесу. После положеног професорског испита службовао је у Ђевђелији и Охриду, где га је 6. децембра 1925. затекао и избор за епископа новоосноване Епархије бихаћке3. Бележимо и податак да је у Св. Науму, 14/27. марта 1926, архимандрит Венијамин замонашио Николу Круља, нареченог епископа зворничко-тузланског Нектарија.

Хиротонисао га је за епископа у београдској Саборној цркви 23. маја 1926. патријарх Димитрије, митрополит бањалучки Василије и епископ рашко-призренски Михаило. За епископа злетовско-струмичког премештен је у новембру 1929, а за епископа браничевског је изабран јуна 1934. Штип напушта 4. октобра 1934, а у Пожаревац пристиже сутрадан, 5. октобра 1934. у вечерњим часовима („у четири поподне“)4. Устоличен је у Пожаревцу, 7. октобра 1934. године... (наставак у књизи)

1  Основне биографске податке о владици Венијамину налазимо у делу покојног епископа шумадијског Саве (Вуковића) Српски јерарси, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, 67–68, као и у Б. Лилић, Знамените личности српске науке и културе: Из историје српског народа, Београд, 2007, 26–27. Овом приликом их допуњујемо још неким чињеницама, са циљем да укажемо на мноштво врло интересантних тема из живота епископа Венијамина, које су вредне даљих истраживања.

2  Са породицом Пашић, владика Венијамин је чувао најчвршће везе и после Другог светског рата и био је редовни гост Ђурђине „Пашићке“ (Николине супруге, која је умрла 2. октобра 1947. године), као и њених ћерки Даре и Паве, кад год је боравио у Београду. О њима је имао речи хвале, што се никако не би могло рећи за владичино мишљење о Пашићевом сину Радомиру.

3  У једном од записа владике стоји: „6/XII 1925 Добих у Охриду телеграм да сам изабран за Еп. Бихаћског“.

4  Види записе еп. Венијамина за 4.10.1946. и 5.10.1946, објављене у овој књизи.

Протођакон Златко Матић


Епископ браничевски ВенијаминЕпископ Венијамин – Фрагменти, записи и сећања (извод)

6/IV–1946 г. - Забрана литије

Тек у 7 с. устадох. Био је дан, годишњица бомбардовања Београда и Смедерева 1941 год., почетка голготе наше друге. Господ је праведно, за недела наша, дао нам био ово зло, али се ипак смиловао на нас и ослободио нас. Нека нам милостив Бог даде још боље дане и среће. Пре подне сам имао неколико рочишта. Од колета добих карту из Панчева од 3 о. м. У 4 сата бех на бденију. Служио је прота Добр. Лучић. Киша никако да падне. Власти су пре неки дан забранили у махали једној пожаревачкој да прође литија кроз поља. Ово није добро да лепу традицију забрањују. Господ нека их уразуми и нека буде свима милостив.

8/IV–1946 г. - Стрељање попа Милоја

Пре 6 с јутрос дође ми рођака попа Милоја Михаиловића и рече да су власти забраниле да се Милоје сахрани са церемонијом и опелом већ само да донесу сандук и да га сахране. Он је јутрос стрељан у затвору. Замолих Св. Синод за интервенцију да се на гробу одржи опело. Да видимо! Боже, милостив буди! Јуче по подне сам морао да заложим пећ овде у собама, јер је доста свеже било, и јутрос је температура била +4 степени. Рекох проти Пајевићу да оде код надлежних да моли да се барем сутра–прекосутра одржи парастос на гробу пок. о. Милоја. У 3 с. по подне дође удова попадија Лела са децом малом, мајком својом и другима, те сам са 3 проте одслужио парастос. Сва је очајна, јадница, тако је трчала у Београд и обећавали јој да ће бити помиловање па ето, ништа. Јуче је стигла из Београда и тек овде дознала да ће јој муж бити стрељан данас. Око поноћи су је пустили код мужа у затвор. Прича ми да је сиромах Милоје ипак био храбар. Молио је да ме поздрави и моли ме да му опростим. Господ нека му душу у рајско насеље прими и нека му опрости све грехове његове. Он, Господ је једини праведан судија. Сав сам убивен и нерви ми потанки, попустили. У 4 бех на повечерју. Господе, буди нам свима милостив, молим Ти се.

18/VI–1946 год.

Молитва рано, па у 7 ½ на јутрењу бех, а после рад. Професори Бошковић и Орлов су долазили код мене. Они обилазе манастире и старине црквене у епархији мојој, па су ми причали о пустошу у Витовници после паљења од стране немаца. Господ нека нам је свима милостив. У 4 с. бех на вечерњу. Јуче је падала добра киша, а данас се већ изведрило. Бела кикирезка је излегла 11 малих кикирезчића. Милина их је гледати, колико су слатки. Коле нам се још није јавио од како је отишао ево недеља дана. По подне је у два маха на моторциклу долазио код нове зграде неки официр и црквењака Анту испитивао чија је ово зграда. Кад је пак чуо да има и капела, јер је видео крст, отишао је. Жао ме је! Колико воље, труда, брига и љубави сам имао, приступајући изградњи ове зграде, где би се сместила сва надлештва Епархијска и где би епископ могао по своме положају да репрезентује, али, ето, рат несретан дође а и сада још неможемо да се уселимо тамо, већ се гурамо и мувамо овде у овој згради, која пре личи на телалницу, неголи на надлештво. Господ нека буде милостив свима.

14/XI–1946 г. - Моја слава. Долазак Патријарха Гаврила

Рано устадох. Господ и Свети Врачеви нека су ми на помоћ. У 7 ½ сам у капели почео свету литургију са 4 свештенослужитеља и о. Гораздом. Онда сиђосмо у трпезарију, где је о. Хризостом пресеко колач. Коле је био и на литургији а на сечењу колача беху сви Архијереји и остали. Одмах отпоче послужење, ту у трпезарији. Цело до подне сам примао посете и честитке. Свети Синод је без мене радио. У 1,50 изненада су дошли са 2 аутомобила из Мин. Унутр. Дела и јавише да патријарх стиже у 12с. аеропланом, те су митроп. Јосиф и еп. Емилијан отишли на аеродром, а ми сви као Архијереји тако и чиновништво изађосмо пред Саб. цркву. Брзо се и доста народа сакупило било и ако је ово све изненада било. У 12 ¼ стигоше са аеродрома. Сусрет је био до суза дирљив. Кад је Гаврило ушао у олтар, ничице је пао пред свети престо. Онда га Јосиф уведе и [ст…] са неколико топлих речи га поздравио и овај је одговорио. У почетку је сиромах Гаврило слабим гласом говорио, али после се мало охрабрио. После јектеније и отпуста прилазио је народ крсту и руци патријарховој. Многима су сузе навирале на очи. Наишао је и министар прота Милан Смиљанић, био. Онда пређосмо у патријаршију, у салу, те мало поседасмо а у 1с. беше ручак на коме је био патријарх, архијереји, Смиљанић и мој Коле. Ја наздравих Патријарху и он ми одговори исто тако кратко. Целога дана сам имао посета, а увече дођоше Зора и Дара на честитање. Коле је стално послуживао. У 8с. увече оде Коле у стан. Хвала милостивоме Богу на милости и на свему.


Публиковање књиге помогла је
Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

271.2-475.5
271.2-299.4
271.222(497.11)-726.2:929 Венијамин, браничевски епископ

ТАУШАНОВИЋ, Венијамин, 1884-1952
Да нам буде милостив Господ : из заоставштине владике Венијамина / приредио Златко Матић.
- Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу, 2014 (Смедерево : Newpress).
- 254 стр. : илустр. ; 21 cm.
- (Наши епископи ; књ. 3)

Ауторовa сликa.
- Тираж 500.
- Стр. 7-19: Владика браничевски Венијамин (Таушановић) / Златко Матић.
- Напомене и библиографске референце уз текст.
- Регистар.
- Библиографија: стр. 254.

ISBN 978-86-87329-35-5

a) Таушановић, Венијамин (1884-1952)

COBISS.SR-ID 211639564

EAN 9788687329355