9.3.2026. | Издаваштво » Савремено богословље
Саборност Цркве је, према Символу вере, једно од њених превасходних својстава. Црква постоји, једино ако је саборна. Вера Цркве као њена ипостас, поистовећује се са модусом њеног живота, са самим начином њеног постојања. Саборност, „то танано и дубоко питање”,1 стога је, егзистенцијална категорија и пројављује се реално у животу еклисијалне заједнице, опипљива је и иконично присутна у историји. Црквени живот почиње крштењем, уласком у сабрање (сабор) светих, храни се и потврђује евхаристијским сабирањем (опет, сабором) и иконизује будући Век, Царство Свете Тројице, есхатолошки сабор саборног Тројичног Бога са свима светима. Саборност је, тако, крвоток целокупног хришћанског заједничарења, пројављеног у светотајинском животу Цркве и етосу који из њега происходи. Одлучење од сабора (искључење из Цркве) има онтолошке последице по одлученог, његово биће је упитно.
Осим светих тајни и Евхаристије, црквена саборност има и своју пројекцију у виду епископских сабрања, њихових сабора. Ти сабори представљају привилегована сведочанства саборности на регионалном и универзалном нивоу и израз су општења многих помесних Цркава. У оквиру њих посебно место заузимају васељенски, а међу њима на изузетан начин сведочи онај који је и хронолошки и онтолошки први.
У историји Цркве, као и њеног богословља, Први васељенски сабор одржан у Никеји 325. године, има изузетну важност.2 По први пут у историји један цар сазива и подржава рад сабрања хришћанских епископа, које обимом и темама превазилази сва дотадашња. Никада пре један сабор није добио на толиком значају да у сваком погледу постане парадигматичан, а његова вера обавезујућа за сва будућа сабрања тог типа. Ниједан документ није постао толико прихваћен у свим хришћанским црквама и деноминацијама до данашњег дана, као што је то Символ вере „318 никејских Отаца”.3 Нема, дакле, хришћанских еклисијалних заједница којима сабор из 325. није референтна тачка богословских и пастирских промишљања. У том контексту, прослава 1700 година тог догађаја идеална је прилика да се преиспита дубина теолошког, историјског, канонског и богослужбеног наслеђа Првог васељенског сабора Цркве Христове.
1 Јован Зизијулас, Еклисиолошке теме (Нови Сад: Беседа, 2001), 96.
2 Уп. став митрополита пожаревачко-браничевског о онтолошкој визури догмата Првог васељенског сабора, који је изнео у свом најновијем раду. Игнатије Мидић, „Хришћанска онтологија садржана у Символу веру,” Саборност 19 (2025): 1–15.
3 Уп. опширније у нашем раду: Zlatko Matić, „El Concilio di Nicaea (325) en la teología orthodoxa contemporáena,” Communio-Revista católica internacional 31, no. 3 (2024): 75–97.
Публиковање књиге помогла је
Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
27-732.4-675(392)"325"
27-9"325"
МАТИЋ, Златко, 1971-
Наслеђе Првог васељенског сабора у XXI веку : систематска и упореднобогословска анализа / Златко Матић.
- Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу ;
Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2026 (Ужице : Графичар).
- 193 стр. : илустр. ; 24 cm.
- (Библиотека Савремено богословље ; књ. 7)
Ауторова слика.
- Тираж 300.
- Белешка о аутору: стр. 194.
- Напомене и библиографске референце уз текст.
- Библиографија: стр. 167-185.
ISBN 978-86-82200-21-5
а) Васељенски сабор (1 ; 325 ; Никеја)
б) Саборност -- Хришћанска црква
COBISS.SR-ID 184664841