Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ XVIII (2024)

33. том Сабраних дела о. Г. Флоровског

Трећа књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)

Изашло из штампе треће, допуњено издање књиге „Сећање на будућност“

Изашла је из штампе књига А. Ђаковца „Тројичност Божије једноставности“.

„Увод у хришћанску етику“ Александра Ђаковца

Беседа митрополита силивријског г. Максима

Три деценије архијерејске службе митр. Игнатија

Циклус богословских предавања „Службе у Цркви“

Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

19.11.2023. | Издаваштво » Теологија

З. Матић: Између православаца и католика у Србији влада дијалог и поштовање

Текст је објављен на П-порталу у склопу пројекта Потицања новинарске изврсности Агенције за електроничке медије
Пише: Бојан Муњин

Између истинских хришћанских верника, православаца и католика, не може бити лоших односа. И једни и други се крштавају у име Оца, Сина и Светога Духа, и једни и други чекају Господа Исуса Христа да укине смрт. На истом смо путу.

Како данас живе православни вјерници у Србији и какав је њихов суживот са католичким заједницама на истом подручју? Како и једни и други живе у данашњем свијету, у искушењима са којима су суочени сви људи, без обзира на увјерење, религију и нацију? О овим и другим сличним питањима разговарамо са Златком Матићем, професором на Богословском факултету у Београду.

Православни вјерници у Србији прошли су дуг пут и искуство неколико различитих друштвених, културних и политичких фаза у новијој хисторији, који су утицали и на њихов вјерски живот. Како ви гледате на тај пут Српске православне цркве и њених вјерника?

У праву сте, то је један дуг пут. Истина је да све крупне социо-политичке промене неминовно морају да се одразе и на Цркву. Ми смо, наравно, једна заједница која своје порекло, по најдубљој православној вери, црпи из будућега века и која није од овога света, али смо реално заједница која живи у овоме свету. Зато је немогуће замислити да се деси и мања социо-економска промена, а да неће утицати на Цркву. Посебно добро знамо да је последњих 50 година, а можда и читав прошли век, један прилично турбулентан период у животу свих људи ових наших крајева, а онда и православне цркве и српских верника. Те промене можемо назвати кризом, али то јесте и нека нова могућност. То је могућност за преиспитивања нашег есенцијалног статуса и као људи и као верника, нашег сведочења, наше мисије и нашег положаја. Не треба се гетоизирати и говорити „ови напољу су наши непријатељи“, него треба преиспитати на том путу и део властите одговорности, нас као Цркве, као заједнице за оно што се дешава и за одговоре које смо у свету давали или које можда нисмо давали.

Како је на том путу изгледало посљедњих педесет година, које су дио и опће хисторије ових крајева?

Можемо рећи да је било изазова свих могућих врста, отприлике као један балон који се јако надувао, а онда је одједном почео да се издувава и да лети у свим могућим смеровима. Након многих искушења, мислим да смо се са духовне тачке гледишта као Црква полако стабилизовали и превазишли екстреме. Оне скроз десне и оне скроз леве, оне потпуно националне или искључиво грађанске и да се сада налазимо на једном тлу на којем као Црква можемо много јаче сведочити. Црква је водиља, свест и савест овог народа, али и других народа.

Литургијско сабрање је центар православне духовности

Како се може објаснити данашње средиште духовне виталности из којег се црпи и развија живот православних кршћана у Србији?

Центар православне хришћанске духовности, вере и наде је литургијско сабрање. Не ради се тек о једном обреду који има своју форму, ритам и изглед, него се ради о догађају у којем се напушта један начин постојања у свету и улазак у један другачији начин живота, са неким људима које називамо браћом и сестрама, а они нам нису биолошки рођаци. То је догађај једне промене која касније утиче и преноси се у све поре и сфере нашег живота између две литургије. То значи да када се недељом долази на литургију, са собом се носе сви наши успеси и неуспеси, све бриге и чежње, наде и стрепње и тада се улази у тај, рекао бих, наднаравни доживљај физичког сусрета са другим, са ближњим. Јер, нема литургије на даљину него морате доћи и поздравити се, загрлити и целивати се са братом и сестром. То значи да и након краја литургије остајете са тим вашим ближњима и делите оно што имамо; једну или две кафе, једну или две кифле и, како би рекли наши стари, тада једни друге питамо за здравље. То значи да желимо да саслушамо једни друге, да проникнемо у проблеме и потребе другог и да будемо ту ради тих наших ближњих.

Како чињеница литургијског сабирања функционира као данашња могућа друштвена категорија?

Мислим да је управо ту врсту солидарности данашње друштво изгубило и да у ствари управо њу жели да нађе. Смештени у кутије, које ми зовемо становима, без контаката, без познавања људи са истог спрата и препуштени сами себи или овим чудима технике који нас заробљавају, индивидуализују и додатно нас чине егоистима, чини нам се као да нам неко шапуће – не требају ти други. То је оно што је апсолутна супротност православној духовности. Мислим да смо ми успевали свих ових векова, упркос свим бурама и олујама, да опстанемо зато што смо негде у дубини чували управо то: гостопримство, сусрет и разговор. Где год Црква буде неговала такву духовност коју ми зовемо духовност заједнице и докле год се таква духовност – она се још зове и коинониа – буде претпостављала свим даљњим другим активностима – има наде да ћемо успети да одговоримо на изазове данашњег човека.

Смештени у кутије, које ми зовемо становима, без контаката, без познавања људи са истог спрата и препуштени сами себи или овим чудима технике који нас заробљавају, индивидуализују и додатно нас чине егоистима, чини нам се као да нам неко шапуће – не требају ти други. То је оно што је апсолутна супротност православној духовности

Како се данас његује духовност заједнице?

Црква није овде да би била архаична установа средњег века, са посебним одећама и специфичним понашањем, него да одговори на круцијална питања човека овог века и то речником данашњег времена. Када се Црква постави као велепоседник истине, она не може допрети до људског срца, али када се постави као сапутник малом, слабом човеку, нада је неупоредиво већа. Ја бих волео да данашњи хришћани буду ти носиоци радости, среће, сусрета и загрљаја. Пре свега волео бих да данашњи људи буду судионици дељења трпезе. У раним вековима првих хришћана та заједничка вечера звала се агапе – гозба љубави. А данас некако све сами радимо. Имате књиге на тему „плесати сам“, „сами заједно“, „куглати сам“, али ко заиста може да руча сам? Желим да укажем на то да је Црква вазда непрестано говорила о томе да је у дељењу победа. Дељење љубави је умножење љубави. Али, треба кренути од нас самих и од наше одговорности за оно што се дешава: да смо ми хришћани били бољи, некада и сада, више бисмо постигли. Ипак, оно што смо постигли јесте да смо сачували Цркву и да је преносимо млађим генерацијама и желимо да имамо наду да ће Господ да нам дода оно што сами још нисмо постигли.

Црква је супутник и сапатник човеку 21. века

Како се кршћанска духовност данас може изборити у контакту са углавном профаним окружењем, присутним и на локалном и на свјетском нивоу?

Да бисмо ушли у сусрет са другим човеком, потребно је да у основним координатама препознајемо његове најдубље пориве и потребе. Теоретичари говоре о данашњем човеку као човеку луталици, којег не интересује традиција или његово порекло. Ауторитет и традиција су две реалности, преко којих постмодерна газећи прелази, а православна и римокатоличка духовност, које су објективно данас најдоминантније духовне културе у хришћанству, управо се базирају на традицији и ауторитету. И онда себи морамо поставити питање: коме се ми обраћамо у нашим проповедима? Коме смо ми мисионари, када такав човек себе не препознаје, нити у нашим речима, нити поред људи међу које га ми смештамо. И зато је то за нас кључан изазов: препознати данашњег човека као човека који лута тражећи сам себе или – можда неког другог.

Што је кршћанин таквом човјеку?

Хришћанина бих назвао сапутником таквом човеку, чак не ни учитељем. Можда ће хришћанин и човек луталица у том сусрету доћи до тога – без притиска и претензија хришћанина да свог саговорника у било шта убеђује – да се разне дилеме можда негде на крају укрштају у искуству и особи Исуса Христа. Зашто је то тако? Зато што је дијалог непоновљиви догађај, пун отворене неизвесности, у којој до краја не знамо какав ће бити исход. Зато Црква, не као моћна институција која све зна и све може и која би била важна од неког националног интереса, како се већ доживљавају цркве источног хришћанства – у свом најдубљем послању јесте супутник и сапатник човеку 21. века.

Шта би данашњи кршћанин могао рећи човјеку луталици или човјеку који дјелује тако као да је спалио многе мостове своје прошлости?

Узели сте један од тежих примера савременог сапутништва, али то јесте реалност 21. века. Хришћанин би могао таквом човеку луталици да предложи да покуша да зида, на пример, мостове према будућности. Рекао би му да је проблем свих људи у свим вековима и на свим просторима један те исти, а то је страх од смрти. Из тог страха долази и до људске затворености, до потреба да се смрт заобиђе, фалсификује и превари и то многи људи и многе организације данас чине. Када инсистирам на томе да црква Христова није тек религија него баш то, црква, желим да кажем следеће: за разлику од разних религија које говоре о неком „загробном животу“, које покушавају на разне начине да камуфлирају смрт, да кажу да је то прелазак неке душе у неку „бољу реалност“, постоји црква Христова, у свом западном католичком и свом источном православном изразу, која не жели да се са смрћу тек тако помири. И западне и источне цркве јесу хришћанске цркве зато што се суочавају са смрћу и говоре да смрт јесте реалан проблем и да је она, смрт, по речима светог апостола Павла, последњи, најцрњи и најгори човеков непријатељ.

Зашто је смрт најгори човјеков непријатељ?

Оно у шта сам сигуран је да неартикулисани или погрешно схваћени страх од смрти производи све друге наше проблеме. Шта значи борба и рат за територије? То је борба за ресурсе да би се осигурало против евентуалне смрти. Шта значи стварати књижевна и друга уметничка дела? Или шта значи рађање деце? Па да остане нешто иза мене. Са људима који постављају дубока питања ја бих волео да одемо до оних најдубљих: постоји ли мост који можда указује на неку другу реалност, која превазилази и хисторијску и данашњу, овоземаљску реалност? Напоменуо бих још само то да се много тога мења када се човек у конкретном животу суочи са смрћу неке себи блиске особе и када се постави питање бића или небића, постојања и ништавила. Онда се тло испод ногу помера и тада се све мења.

Хришћанска порука је универзална

Постоје ли примјери „добре праксе“ вјерничког живота православних заједница у Србији?

Један хришћански теолог из трећег века после Христа запазио је и записао како изгледа тадашње чуђење нехришћана: „Види ти како се ти хришћани међусобно воле. Воле се до те мере да су спремни да се жртвују једни за друге. Тога код нас нема.“ У свету мржње, а сваки свет је нажалост свет мржње све до данас, појави се нека шачица људи, који су сами себе звали „лудима за овај свет“ јер воле – своје непријатеље. Данашњи пример добре праксе, иако делује сувише идеалистично, пример је конкретне саборности људи који, као што рекох, једва чекају недељу да поново виде лице брата свога, лице Бога свога и Христа свога у лицу ближњег. Огледало моје је мој ближњи. Мој спаситељ је ближњи. Када год човек зажели да се „осигура“ и да сам буде носилац свог живота, видимо то по искуству ове цивилизације, то не испадне добро. Тренутно су психологија и остале сличне дисциплине јако на цени и имају много клијената. Зато што су сви затворени и зато што нико нема потреба да се бар мало отвори за дијалог, за другог, за различитост. Та специфична одлика, љубав и трпеза спремна за све („Изађите на тргове и доведите све људе који желе да дођу“, Јеванђеље по Матеју), говоре о томе колико је хришћанска порука универзална и колико ми људи треба да превазилазимо природне препреке; различити пол, расу, нацију, веру. Све природне предиспозиције морају да буду премошћене јер Христос на Велики петак када је раширио руке није размишљао о досегу тог загрљаја. Загрљај љубави је свеобухватан загрљај. И када се у евхаристији каже да је Господ на овај свет дошао ради нас људи и ради нашега спасења, никада се не каже да све што је он учинио за нас, да је то урадио ради нас белаца, мушкараца, ни ради нас Срба него ради свих људи. То су примери добре праксе и, верујте, они на многим местима у Србији данас постоје.

Тренутно су психологија и остале сличне дисциплине јако на цени и имају много клијената. Зато што су сви затворени и зато што нико нема потреба да се бар мало отвори за дијалог, за другог, за различитост

За екуменски дијалог важни су љубав, слобода и истина

Научно и теоријски сте се бавили односом између православља и католицизма. Како тај однос између већинске православне духовности и оне мањинске католичке изгледа у Србији, у додиру између једних и других?

Раскол који се између католика и православаца догодио пре хиљаду година једно је од најсложенијих питања са којим се суочава хришћанство данас и једна велика рана на телу Христовом. Данашње генерације верника такође су одговорне за то колико је по питању зацељења ове ране урађено, али далеко од тога да ништа није урађено. Локално гледано, читав досадашњи 21. век у Србији је прошао у изузетно добрим односима између православаца и римокатолика. Када ствари ставимо на вагу, између истинских хришћанских верника, православаца и католика и не може бити лоших односа. И једни и други се крштавају у име Оца, Сина и Светога Духа, и једни и други чекају Господа Христа да укине смрт. На истом смо путу. А када су људи сапутници, као што малопре рекох, ствари иду лакше јер смо у дијалогу. Посебна радост у том дијалогу била је у томе што је донедавни надбискуп београдски био Станислав Хочевар, човек изузетне отворености, разговора, ширине и смирености, са којим су у последњих 20 година, док није отишао у мировину, радо могли да разговарају многи од православних свештеника и читаве плејаде наших патријарха све до данашњег патријарха Порфирија. Дубоко сам уверен да би о тим добрим односима једних и других католици у Србији могли да потврде ове моје речи. Било је на десетине сусрета и округлих столова католичког и православног свештенства у Србији и та добра атмосфера дијалога, поштовања и ако Бог да узрастања у љубави једних са другима и даље се преноси.

Како је на глобалном нивоу?

На глобалном плану олакшавајућа околност је да од 1979. године Католичка и Православна црква озбиљно сарађују на једном јако богословском међусобном дијалогу на највишем нивоу. По тридесетак судионика са обе стране води разговоре на начин да се велике пленарне седнице одржавају сваких пет година, некад и чешће и након обимних захвата и заједничких промишљања издају се у облику документа важни закључци. Тако имамо крајње респектабилне документе сагласности Католичке и Православне цркве о темама које су раније представљале одређене несугласице међу Црквама, а сада смо их превазишли. Тренутно смо дошли до теме папског примата и то заиста јесте камен спотицања између католика и православаца, али смо ипак стигли до тог питања и заједно га отворили. Сада полако анализирамо како је то питање било решавано у првом миленијуму хришћанства, како у другом, а онда, кроз та искуства, и како би то питање могло да буде решено у овом трећем миленијуму. Када се тако људи отворе и када виде да су једни другима потребни, ситуација постаје потпуно другачија. И ту се не ради о томе да се ми дружимо против неке друге или треће стране, него се ради о томе да смо ми дужни Господу који је на Велики четвртак, пре његове муке и разапињања на крст, молио Бога Оца да сви његови ученици буду једно. То је благослов који смо примили од Христа. А наша стварност је таква да и католици и православни и стотине протестантских заједница живе одвојено, а сви заједно верујемо у Свето Тројство и поновни долазак Христа. Ако приступамо једни другима као људи хришћани, другачије се све види и ако дозволимо, не дипломатски хладно него истински, да се између нас мало умешају љубав и слобода – онда је све лакше.

Ипак, на екуменски дијалог се и код нас и у свету гледа на разне начине. Има поборника али и противника екуменизма. Како ви на то гледате?

За екуменски дијалог различитих хришћанских заједница важно је оно што сам споменуо, љубав и слобода, али и још нешто – истина. Није довољно да се само грлимо и љубимо и разговарамо него и да тражимо истину, да „истинујемо у љубави“. Не можемо рећи „све је у реду међу нама“ и све наше разлике и прошле несугласице да ставимо под тепих. Прошла питања тако изазивају будуће проблеме. Потребно је бити искрен у љубави, искрен у дијалогу и искрен у истини. Зато, да би се све то могло наћи на једном заједничком путу, путу јединства Цркве. Циљ дијалога православне и католичке цркве јесте да када заједно дођемо до свих истинитости, да се онда заједно причешћујемо и да се сјединимо и да се тада васпостави изгубљено јединство. Неки се плаше тог могућег будућег јединства и зато постоје и одређене резерве и негативне реакције. Да ли ће се не дај Боже „продати вера за вечеру“ и слично, али као што малопре рекох, и Католичка црква и помесне Православне цркве шаљу своје најбоље теологе на заједнички дијалог баш зато што желе озбиљно да помогну том дијалогу. Српска православна црква на тај дијалог шаље епископа бачког Иринеја, човека отвореног за разговор и епископа браничевског Игњатија, професора на Богословском факултету у Београду. То не значи да ће јединство нас хришћана бити решено по неком аутоматизму, јер људи су ограничена и грешна бића, али покренуто је једно крупно коло разговора које се креће према заједништву хришћана. Када се превазиђе неки раскол, како кажу наши свети оци, радујемо се и ми на земљи и певају анђели на небесима.

Циљ дијалога православне и католичке цркве јесте да када заједно дођемо до свих истинитости, да се онда заједно причешћујемо и да се сјединимо и да се тада васпостави изгубљено јединство. То не значи да ће јединство нас хришћана бити решено по неком аутоматизму, јер људи су ограничена и грешна бића, али покренуто је једно крупно коло разговора које се креће према заједништву хришћана

Црква је наднационална и надхисторијска

На овим просторима, без обзира на вјерску припадност, често многи на религију гледају повезану са националном припадношћу. Који би био здрав, нормалан и добронамјеран однос националне и вјерске припадности?

Заиста се ради о једном, довољно је рећи, комплексном питању, а одговор на то питање повлачи за собом и силна искушења. Кад размишљам о питању односа вере и нације, покушавам да нађем одговор који би био у складу са одређеним теолошким и богословским претпоставкама. Богословска претпоставка је да је црква богочовечански организам, односно да има божанску и људску компоненту. У Цркви је Бог сједињен са људима које он воли и који њега воле. Црква је простор дубоке духовности али и простор људи који живе у неком тренутку хисторије. Сви ми смо рођени у неком месту, неког датума, од неких родитеља и у некој нацији – верујемо по Божијем благослову. Зато наш телесни, човечански и хисторијски моменат нема разлога да одбацујемо. Свака од нација може да сплете слова славе своме Богу на свој начин, својим језиком, својом традицијом и то су ствари које по мом мишљењу треба да се чувају. Ми смо у Цркви увек инсистирали да када наши мисионари иду међу друге народе, они треба да науче језик народа међу који долазе и да преносе речи јеванђеља на језику тога народа. На тај начин Црква покушава да разуме и схвати конкретне људе и њихове особености, социјалне, културне и националне.

Црква је простор дубоке духовности али и простор људи који живе у неком тренутку хисторије. Сви ми смо рођени у неком месту, неког датума, од неких родитеља и у некој нацији – верујемо по Божијем благослову. Зато наш телесни, човечански и хисторијски моменат нема разлога да одбацујемо. Свака од нација може да сплете слова славе Богу на свој начин, својим језиком, својом традицијом

У каквој позицији је кршћанин када размишља о националној припадности?

Сегмент националности свакако не треба одбацивати али кључно је следеће и ту бих употребио мисли нашег светог оца Јустина Ћелијског: „Као богочовечанско тело нашега Господа Христа, Православна црква, благосиљајући националност, сама је наднационална.“ Дакле, благосиљајући и прихватајући специфичност хисторијског постојања човека, сама црква је надхисторијска. Прихватајући одлике једне нације, никако не значи да се црква претвара у ту нацију него, напротив, нацију интегрише у себе и претвара у цркву. То се види на следећи начин: када неки човек било које нације жели да се крсти и постане на пример православни хришћанин, он се крштава и постаје члан цркве, при томе остајући Нигеријац, Турчин, Чех или Словак, у чему се види општечовечански, универзални, католичански и свеобухватни моменат наше хришћанске цркве. Ми не крштавамо у нацију, ми крштавамо у цркву. Крштавајући се човек улази у цркву као у тело Христово, а Христос је преко својих апостола први рекао: Нема више ни Грка ни Јудеја, него су сви у мени једно.

Шта је данас кључно потребно кршћанским вјерницима, у Србији или било гдје другдје?

Чини ми се да су речи које сам најчешће изговарао у овом разговору биле заједница, саборност, кионониа, једниство, победа над смрћу и слично. Мени се чини да оно што је нама потребно у потпуности је садржано управо у тој грчкој речи кионониа (κοινωνία), која истовремено означава заједницу Бога као Свете Тројице, заједницу човека и Бога у Христу и заједницу Цркве и Светог причешћа. Иста реч. Укратко, немојмо се самоуверено уздати у себе, немојмо се затварати, немојмо се у оклоп лажне сигурности одевати. Хајмо да отворимо срца и хајмо мало да се дах слободе деси међу нама. Хајде да више будемо људи догађаја, него људи окамењене стварности. Хајде да у ближњем, ма колико рационални разлози говорили против, проналазимо потенцијалног брата и сапутника. Хајде да пробамо да покажемо другима да смо спремни да на мржњу узвратимо љубављу. Да смо спремни да опет и опет загрлимо неког, да смо спремни – чујте сад ово – и да опростимо и да заборавимо. Када постанемо таква заједница у којој се људи жртвују једни за друге, бескрајно воле и праштају, тада ће свет поверовати да ми носимо поруку вечног живота и истине.