RSS Новости:

Божићна посланица Епископа браничевског, 2023
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52
Најновији број часописа „Саборност“ XVII (2023)
Промоција издаваштва на 66. Међународном београдском сајму књига, 2023.
Друга књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Прва књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања у помен м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања м. Јована (Зизијуласа) са симпосиона у Пожаревцу
Други Свето­николајевски дани у част и сећање на Митрополита пергамског г. Јована (Зизијуласа)
У продаји је ЧЕТВРТО КОЛО сабраних дела о. Георгија Флоровског

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

26.4.2013. | Издаваштво » Приручници

Златко Матић (ур.)

Свети цар Константин Велики — Историјски и теолошки аспекти Миланског едикта

Уводна реч

Златко Матић (ур.) — „Свети цар Константин Велики — Историјски и теолошки аспекти „Миланског едикта”“

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске организовао је у суботу 23. фебруара 2013. године симпосион поводом јубилеја, хиљаду и седам стотина година од доношења Миланског едикта. Гозба је приређена у озрачју васкрсне прославе велике победе Цара Христа, чије је знаменито оружје у проширењу ове радосне вести по читавој васељени био велики и свети цар Константин. Будући да је инспиратор сабрања био епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије, владика се, у својству домаћина, обратио и отворио симпосион „Црква пре и после Миланског едикта“, следећим речима:

У историји света и човечанства постоје догађаји које можемо назвати „граничним“, под чиме подразумевамо да они обележавају епохе, тако да се историја дели на ону пре и ону после тих конкретних догађања. Један од таквих догађаја представља доношење Миланског едикта (313), чега се сећамо ове године. Овим едиктом је хришћанству, али и вери уопште, дата слобода — све вере у тадашњој једној држави добиле су слободу. Није реч о некој бици, нити о рату, на основу којих обично историчари деле епохе да би их лакше дефинисали, већ о доношењу једног указа којим су тадашњи управитељи империје дали слободу свим вероисповестима, а посебно хришћанској Цркви. Од овог догађаја много тога се променило, и у Цркви, и у држави, и уопште у свету. Кључни историјски догађаји су такви да не утичу само на једну страну, нити су једносмерни. Тако, Милански едикт није утицао само на Цркву, или само на државу, већ испреплетано, толико да се и не могу јасно разграничити сфере тог утицаја. Али, оно што је евидентно у историји коју обележева овај догађај јесте то да хришћанство више не црпи свој идентитет у феномену прогнаног народа, тј. само из мучеништва, као што је било до тада, већ, у ствари, сад настаје и међу хришћанима свест да је хришћанство ту у свету, да је за свет, и да је читав свет позван да буде хришћански.

С друге стране, последице по државу су биле оне које смо могли да пратимо кроз читаву историју Византије, све до касног Средњег века. Будући да имамо у виду саму природу Миланског едикта и читаву потоњу историју, задатак нас хришћана који живимо у савременом свету јесте тај да откријемо који су то суштински проблеми човека и света, те да с обзиром на нашу од Господа откривену веру понудимо решења — као што су хришћани и свагда чинили. Непотребно је помињати да је наш свет оптерећен великим проблемима онтолошког карактера. То значи да се ови проблеми не тичу само бољег живота, већ се тичу живота и смрти, постојања и непостојања. Ови проблеми су се толико нагомилали да западно хришћанство, које је иначе учествовало, како у развоју цивилизације и стварању великих тековина које сви ми данас користимо, тако и у стварању великих проблема које данас видимо и који су опасни по постојање света, није у стању да их реши. А ми, иако нисмо учествовали, ни у великим развојним тренуцима модерне цивилизације, ни у њеним проблемима, носимо за тај свет одговорност која није нимало мања од одговорности наше браће са запада. На нама је да запазимо да западно хришћанство није у стању да реши актуелне проблеме, и више компликује ситуацију, него што успева да понуди некаква решења. С друге стране, ми православни имамо могућности да понудимо решења проблема који су нас снашли (нпр. еколошки проблем), јер имамо ризницу из које је могуће понудити тако нешто. Но, православље мора да се отвори и то на нама стоји. Не сме више да буде као што је, нажалост, било у савременој епохи уско–национално. У наше време се догодило то да порука православне Цркве не иде више нигде, осим што кружи у малом кругу људи. Дозволили смо да сведочење православне Цркве више нико не чује, јер смо престали да се обраћамо човеку, свим људима, и зато што се обраћамо човеку у контексту његових уско–националних карактеристика и проблема. Морамо то, данас, да превазиђемо, колико год то болно било по нас. Православље мора рећи реч која је упућена сваком човеку, што подразумева превазилажење његових уско–националних граница у којима је затворено сада, и да, тако, заједно са западним светом, допринесе решавању проблема који су пред нама. Надамо се и молимо се Господу да у томе допринесемо, те да и овај симпосион да некакав допринос свему томе, на коме ћемо погледати у епоху која се збила пре цара Константина, у епоху која се догодила после Миланског едикта, али и у епоху у којој живимо ми, и да у складу са тим, будући да смо слободни, те да немамо изговора којим бисмо се правдали како не можемо да утичемо на општа светска кретања, да и ми са своје стране, црпећи из свога Предања, одговорно дамо допринос у решавању проблема који све нас тиште.

У препознатљивом стилу искусног историчара — историчара оних дешавања у којима препознајемо прст Божји — дакле, у маниру истинског историчара Цркве, протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић нас је провео кроз мрачне ходнике прошлости, али и тамо проналазио светла црквене атмосфере победе, знамења Божјих уплива у историју, Божјег икономијског деловања — дакле, знамења историје спасења. Оваквим подухватом наш предавач је показао академски приступ тематици, са једне стране, али и умеће успешног смештања научних истина у оквире пастирске делатности једног црквенослужитеља, презвитера Цркве Божје. О томе нам сведочи текст у нашем зборнику, под насловом „Милански едикт: црквено-историјски контекст“.

Протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић нас је подсетио на неке од оних вечних изазова странствовања Цркве у свету, који се најчешће посматрају у оквирима односа Цркве и државних институција, државе Божје и политике овог света и његових структура. Мисли проф. Крстића поново су нас навеле на размишљање о могућности опстајања својеврсне „координисане дијархије Цркве и државе“, тог комплексног односа, или „узајамног савеза ова два ентитета, у сагласној кооперацији и самосталности сваке од њих у властитом делокругу“. Преиспитивање тог односа и постављање приоритета Царства Божјег, на шта нас је предавач довољно добро упутио, што потврђује текст „Политичност паганске религије и хришћанства у Римском царству“, приближило нас је разумевању величанственог корака светог цара Константина Великог и ослобађања људи и заједница да верују како им срце хоће.

Без неких апологетских претензија, наши предавачи, закључно са изузетним речима владике западноамеричког Максима, на тему „Христијанизација у Константиново доба и почетком XXI века: претпоставке и могућности“, управо као свештенослужитељи показали су да је Црква заиста с правом препознала у цару Константину узорног хришћанског владара и оца православних царева. Хришћанско предање то пре свега потврђује устима цара Маркијана, који се оцима Халкидонског сабора обраћа следећим речима: „Ми смо желели да следујући примеру цара Константина, присуствујемо сабору ради утврђивања вере, а не ради испољавања ма какве власти. Дужност вас као епископа је да се постарате да према упутствима светих отаца изложите истинску православну веру“.

Чини нам се да смо тако смело и тачно изложење православне вере имали прилику да чујемо од цењених предавача, па, са жељом да духовне плодове симпосиона поделимо и са онима који нису могли да буду у Пожаревцу на нашем сабрању, приређујемо овај зборник, допуњујући га текстом о месту и улози цара Константина на Првом васељенском сабору.

Садржај


CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

321.18:929 Константин I Велики, римски
цар(082)
322(37)"313"(082)

БОГОСЛОВСКИ симпосион Пре и после Миланског
едикта
(2013 ; Пожаревац)
Свети цар Константин Велики : историјски и
теолошки аспекти Миланског едикта / уредник
Златко Матић. - Пожаревац : Епархија
браничевска, Одбор за просвету и културу,
2013 (Велика Плана : Мозаик). - XIV, 124 стр. ; 20
cm. - (#Библиотека #Приручници ; #књ. #4)

Према уводној речи овај зборник садржи
текстове са Богословског симпосиона "Пре и
после Миланског едикта", који је организовао
Одбор за просвету и културу Епархије
браничевске 23. фебруара 2013. године. -
Тираж 500. - Стр. 9-14: Уводна реч / Златко
Матић. - Напомене и библиографске референце
уз текст. - Садржи и: Милански едикт =
Edictum Mediolanense = Διαταγμα των
Μεδιολανων. Однос државе и Цркве у периоду
одржавања Првог васељенског сабора / Златко
Матић.

ISBN 978-86-87329-24-9

a) Константин I Велики, римски цар (око
280-337) - Зборници b) Милански едикт 313 -
Зборници
COBISS.SR-ID 197986572

EAN 9788687329249