RSS Новости:

Божићна посланица Епископа браничевског, 2023
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52
Најновији број часописа „Саборност“ XVII (2023)
Промоција издаваштва на 66. Међународном београдском сајму књига, 2023.
Друга књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Прва књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања у помен м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања м. Јована (Зизијуласа) са симпосиона у Пожаревцу
Други Свето­николајевски дани у част и сећање на Митрополита пергамског г. Јована (Зизијуласа)
У продаји је ЧЕТВРТО КОЛО сабраних дела о. Георгија Флоровског

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

12.4.2012. | Издаваштво » Приручници

Јован Зизијулас

Црква у Тајни пројављена

Символизам и реализам Царства (уводна реч)

Јован Зизијулас — „Црква у Тајни пројављена“„Научна“ одређења Литургије која су са запада продрла на исток, а затим некритички прихваћена у академској теологији православне Цркве, сматрају символику нашег богослужења нечим периферним, другоразредним, безначајним. Новији речници догматике, литургике и литургичког богословља примећују да су богослужбене символичке радње и гестови често схваћени као „акти који се не сматрају занимљивим за један теолошки дискурс“1. Штавише, символизам се у свим уџбеницима догматике, како западним, тако и нашим, али по римокатоличким обрасцима конципираним, види као оштра претња евхаристијском — светотајинском реализму!

Управо у таквом одвајању символа од реалности, одвајању које иде до саме супротстављености појмова и стварности које они носе, и лежи суштина неспоразума и грешке. Како је писао о. Александар Шмеман, „исконска функција символа је да пројављује и присаједињује ономе што собом пројављује“, тј. да буде причастен символисаној стварности. Пренето на план Евхаристије, у простор свете Тајне будућег Царства Божјег, свете Тајне доласка Васкрслог Господа, можемо закључити да символичке радње и гестови наше Литургије, тј. сам литургички символизам има онтолошки — сотириолошки значај и важност, јер упућује на последњу реалност — најприсније јединство са Сином Човечијим.

У основи несливеног и непроменљивог је­динства символа и реалности, налази се „логика“ Новог завета. У Посланици Јеврејима, наиме, налазимо „дефиницију“ обрнуте временске перспективе, која прошлост назива сенком будућих добара, а садашњости, коју је Христос собом освештао, додељује онтолошки статус иконе — лика истинитих ствари. Узимајући у обзир управо те речи, тј. тумачећи истину да „Закон има само сенку будућих добара, а не сами лик ствари (εἰκόνα τῶν πραγμάτων)“ (Јев 10, 1), велики учитељи Цркве, како истока, тако и хришћанског запада, могли су да парадоксално устврде: „У Закону је сенка, у Јеванђељу је икона, а истина je на небу. Сада ходимо у икони, а када дође пунота савршенства, гледаћемо лицем у лице, јер је савршенство у истини“, као што је писао свети Амвросије Милански2, или, слично њему, око три века касније, свети Максим Исповедник: „Догађаји Старог Завета представљају сенку, они Новог Завета икону, а истина је стање будућег века“3.

Личности и догађаји прошлости и сада­шњости своје истинито постојање добијају у/из будућности. Њихов τρόπος υπάρξεως, начин постојања, њихова ипостас се налази у будућности и од ње онтолошки зависе. На исти начин и ипостас Литургије, коју сада и овде служимо, налази се у будућем Царству Божјем. „Последњи догађај је узрок — логос Литургије“4.

Литургија одговара и на питање шта се дешава са категоријама нашег (палог) постојања у благодатном простору вечног сабрања у Царству Божјем? Загрљај Победиоца смрти укида распарчаност времена, попуњава пукотине између прошлости, садашњости и будућности, јер се ради о егзистенцијалном простору јединства свих нараштаја и све твари. На самом почетку Литургије, ђакон се обраћа началнику речима „време је да се служи“, али према грчком тексту користи израз καιρός (а не χρόνος)5, указујући тако на право, погодно време, време испуњења, време спасено, искупљено, време спасења, Божје време. Управо смо на светој Литургији вазнети у будућност, а есхатолошким бљеском и продором вечности, будућност постаје наше време. Будуће Царство узрокује Литургију као догађај истине, зашто не рећи, као догађај не-заборава, догађај вечног сећања Божјег. Заборав и њему својствено нестајање личности, остају неостварена претња. Очева „вјечнаја памјат“ гарант је нашег представљања пред Њим сада и у векове векова. Божја memoria aeterna нема додирних тачака са психолошким аспектима, већ се ради о онтолошкој потврди другога, макар тај други био радикално други — твар, свет. Као антиципација, предокус, веридба и залог, Литургија је наше сећање на оно што ће бити током и „после“ Другог Христовог доласка, кога се сећамо, партиципирајући у њему или, српски речено, причешћујући се њиме.

У есхатолошком контексту читава Литургија је анамнетичког карактера. Сећање на „све оно што се нас ради збило“ нема за циљ да нас врати у прошлост, нити да прошлост доведе „само“ до садашњости. Анамнеза се, дакле, не завршава чак ни оприсутњењем нити посадашњењем, увођењем прошлога у хронос, јер би и на тај начин све чега смо се сетили и сви којих смо се сетили и даље остали у поседу смрти. Напротив, помињући све упокојене („особито пресвету Богородицу“, началницу усопших) и све живе, возглављене у локалном епископу, отимамо их и отимамо се из руку крајње просторно–временске индивидуализације и прелазимо у „Царство Сина љубави Божје“ (Кол 1, 13). Надаље, тим истим чином, улазимо у догађај најприснијег јединства у личности Месије, који је „испијањем чаше апокалиптичке срџбе прихватио грехе света у духовно-телесно-личну егзистенцију заступника и посредника“6, а затим васкрсењем ологосио (сјединио) све7 и вазнео са десне стране Оца.

Од славног Христовог Вазнесења, Бог нас може заборавити једино ако заборави Сина свога јединороднога, кроз Кога и Којим и сам (Отац) јесте Онај који јесте.

Желећи да укажемо на ову истину приредили смо овај приручник, верујући да тиме можемо допринети целовитом сагледавању једне веома важне теме, знајући да „основне литургијске форме и радње нису само украсни елементи Тајне, већ представљају њен кичмени стуб“ (митрополит Јован Зизијулас, „Евхаристија и Царство Божје“).

уредник
протођакон Златко Матић

Православни богословски факултет УБ
Одбор за просвету и културу Епархије браничевске

1 Nuovo Dizionario di Liturgia, Roma, 1993, 1146.

2 De officiis I, 48 (PL 16, 94).

3 Scholia in librum de ecclesiastica hierarchia, y PG 4, 137d.

4 Митрополит Јован Зизиулас, „Евхаристија и Царство Божије".

5 На више места у Н. Завету разликују се згодан, прави, погодан час или време Месије, час Божји, од обичног трајања и протицања, времена странствовања верних. У првом случају се чешће користи израз керос, а у другом хронос. Аргументовану анализу налазимо у: O. Cullmann, Cristo e il tempo, Bologna 2005, 59–73.

6 Уп. H. U. von Balthasar, Mysterium Paschale. Sveto trodnevlje smrti, pokopa i uskrsnuća našega spasitelja, Zagreb, 1993, 78.

7 Јеванђелски описи јављања васкрслог Христа показују нам ажурност писаца да представе Христа коме простор и време нису више фактори деобе и индивидуализације, већ сабирања и заједништва.

Садржај


CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

271.2-1
271.2-72-1

ЗИЗИУЛАС, Јован, 1931-
Црква у тајни пројављења : [огледи из
евхаристијског богословља митрополита Јована
Зизијуласа] / [превод Јелена Фемић-Касапис,
Ненад Милошевић, Александар Ђаковац]. -
Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за
просвету и културу, 2012 (Крагујевац :
Графостил). - XV, 153 стр. : ауторова слика
; 23 cm. - (#Библиотека #Приручници ; #књ.
#1)

Антологијски избор. - Тираж 500. - Стр.
XI-XV: Символизам и реализам Царства /
Златко Матић. - Напомене и библиографске
референце уз текст. - Садржи и: Литургијски
живот једне локалне Цркве / епископ
браничевски Игнатије Мидић ; разговор водио
Златко Матић.

ISBN 978-86-87329-17-1

a) Православна теологија b) Православна
еклисиологија
COBISS.SR-ID 190129932

EAN 9788687329171